Thursday, July 7, 2011

Call me Dreyfus, Alfred Dreyfus


Dođe tako vreme kad se traži pogodna žrtva da privuče pažnju koja bi inače bila usmerena na prave probleme, i odradi se moćan marketing i masovno agitovanje, i uprkos silnoj veri u ljudsku inteligenciju - taj ofucani mehanizam radi bez greške. Za žrtvu se obično izabere neko ko nije u mogućnosti da se brani, bilo zbog svoje fizičke odsutnosti, ili zbog pozicije u hijerarhiji ili iz nekog trećeg razloga... to i nije bitno.
Tako je nesrećni Alfred izgubio bitku pre objave rata, prosto zato što je bio pogodna žrtva na pogodnom mestu u pogodno vreme. Svako ko je stao u njegovu zaštitu, takođe je stradao.
Sad, lako je pričati o tome u trećem licu, sa bezbedne distance... Ponekad je korisno osetiti to iz prvog lica, kao protagonista. Bolno iskustvo, ali valjda korisno i svrsishodno.
Biti tretiran kao krivac a bez krivice, biti omražen od onih koje voliš, bez podrške onih kojima bi dao sve, izbegavan kao kužan samo zato što je neko moćan rekao da je tako pametnije...
Sam.
Pa, nije lako... ali će jednom proći.
I neki od progonitelja će osetiti stid, ali se većina neće ni osvrnuti...
Koga zanimaju pravi krivci dok imaju pogodne lažne?
Kad optužuju, dobiješ naslovnu stranu. Kad rehabilituju, dobiješ osmi red petog pasusa pri dnu trinaeste strane. Tako to ide.
Može "krivac" da se batrga, da se nekako brani, ili bar da pokuša... Da li je vredno truda? Šta dokazivati onima koji su bili tako skloni da olako upere prst, koliko bi takav uspeh vredeo?
Na kraju, kakvi su ljudi zaista možemo otkriti samo u teškim okolnostima, jer tada pravljenje pravih izbora košta, i to skupo, za razliku od udobnih vremena kad je svaka podrška jeftina. Opet, retki naprave i takve, teške izbore, i spremno plate cenu...
Drajfus je optužen, osuđen, i prekasno rehabilitovan...
Zna li iko šta je bilo sa pravim izdajnikom, majorom Esterhazijem?

Saturday, January 22, 2011

20110122

Postoje osobe koje na neki poseban način označe čitava poglavlja naših života...
Ponekad su te osobe kao međaši - stoje na nekoj granici – liniji između detinjstva i odraslosti, zdravlja i bolesti, tame i svetlosti...
Nekad nisu ni na kakvoj granici, stoje sami u sredini neke naše pustinje, u periodu u kojem nam se nisu dešavale bitne stvari, kada nije bilo tačke u koju bismo se zagledali, zvezde koje bismo pratili... Nigde ničega osim njih, uporišta u praznini...
Često ne dobijemo priliku da takvima ukažemo dužno poštovanje, duboku zahvalnost i svu naklonost koju imamo za njih. Nekad ne umemo, nekad ne stignemo, razlozi su uvek manje bitni...
Nekad te izuzetne osobe i ne znaju kakvu ulogu imaju, misleći da su neprimećene, ili primećene iz drugih razloga... Često ne čine ništa u nameri da spasu naš svet a to ipak uspevaju svojim prisustvom, ili čak i bez njega...
Nekad naši nespretni pokušaji da im saopštimo koliko su važni ne budu protumačeni kako smo hteli...
Nekad je sve pogrešno, svaki put postane stranputica, svaki izbor vodi u propast... postane prekasno za objašnjenja, premalo vremena za jednu reč...

Danas je najbolji dan da se preduhitri neizvesnost sutrašnjice. Nema boljeg trenutka da izrazim zahvalnost osobi koja je bez predumišljaja postala moja heroina. Kada ovo pročita, prepoznaće se.

Thursday, June 24, 2010

20100624
Ancient Melody

Opet je prisutna u mojoj glavi, greje mi misli, prožima biće...
Iznova ponavlja svoju opčinjavajuću temu, uzdiže se i ponire kroz nabore mog plitkog sna...
Nazirem je krajičkom uma, pokušavam da je sagledam ali se izmiče, uvek za tren brža...
Zamasi njenih prozirnih krila hlade me iznutra, kao što su jednom davno slapovi onog potoka hladili moja umorna stopala...
Dugo je već tu, dodatna dimenzija moje stvarnosti, uvek različita, uvek ista... Penje se od nagoveštaja šapata do nepodnošljivog urlika, varirajući jednu temu, lajtmotiv koji me svuda prati, kojeg ja svuda pratim... Nekad do onih mesta na koja se drukčije ne može stići.

Drevna je, pramajka svakog zvuka, jednostavnija od tačke, nezapisiva, čak i kada bih se usudio da pokušam...
Sva muzika koju je čovek stvorio tek je bledi odjek tog moćnog napeva koji mi oblikuje vijuge, ostavlja jedinstveni pečat čija hipnotička šara postaje lavirint u kojem sam zatočen...

Kao dete sam mislio da je svi čuju. Saznanje da nije tako me je zaprepastilo. Šta to onda druge ljude vodi i usmerava, zar postoji išta izvan nje...
Uspavljuje me, budi me, boji moje snove, stvara moju stvarnost...
Jedino je utočište za koje znam, svetilište, put do svakog odredišta i odredište samo...
Ona je tvrđava čiji me zidovi brane od sveta, poslednji štit pred morem sekira...
Svojatam je a znam da nije moja, a opet, čija je u svetu gluvih...
Hoće li je biti i kad je niko više ne bude čuo, hoću li je sačuvati ako glasno budem pevao, i za koga...
Nekad svojim mukom jedva nadmašuje tišinu, menja se kroz potmulo brujanje, previre, talasa, jača u svakom novom krugu teme, dižući se sve više, dok najzad orkanskom snagom ne odnese i poslednju misao na bilo šta drugo, čineći ceo svet svojim posedom, i ostavljajući me da klečim sa glavom među rukama, kao da mi je ta silina oduvala meso sa kostiju...
Nekad ume da mi šapuće nežno, bliska i topla, kao ljubavnica koju oduvek čekam, koja mi čita misli, i pruža utehu... Posvećuje mi svaki svoj atom, imam je i ima me, obavija me svojom svilenom hladnoćom dok me greje... Miriše na bezvremenost, na snove kojih se više nikad neću setiti...
Čujem je opet, i znam da će me jednom i ispratiti, jer jednom me je dočekala... Poneću je tada, ne znam kako, ali bez nje ni nepostojanje neće imati smisao, jer jedini smisao koji postoji je u njoj samoj, ovde i tamo, zauvek...
Opet je čujem...

Saturday, May 1, 2010

20100322
Mors quid est?

Nema načina da se iko pripremi da dočeka smrt nekoga dragog, koliko god da je to očekivano i izvesno zbog godina, ili bolesti ili...
Uvek će uslediti šok, uprkos mentalnoj pripremi, uprkos mnogo puta ponovljenoj priči o tome da sve ima kraj, da je to prirodno, da i posle toga život teče dalje, da se svet neće zaustaviti...
***
Po njegovom ponašanju se dalo naslutiti da nešto nije u redu, da u poslednje vreme sve više toga ozbiljno nije u redu... Nekad bi zastao kao da ne zna gde će, i tek bi se iznenada setio, obično uz pomoć drugih. Izdavalo ga je pamćenje, sporost i starost su išle ruku pod ruku, gasio se onaj dah živosti koji je u mlađim danima bio prisutan...
Uvek je bio ćudljiv, hirovit... Umeo je da se tvrdoglavi oko banalnih stvari, beznačajnih sitnica, ali i da iznenadi time što velikodušno učini više od očekivanja...
U svakom slučaju konačni odlazak me je bacio u neko čudno stanje praznine, ne baš tuge, ne baš očaja... samo praznine. Pokušavao sam da nađem reči koje bi dostojno pristajale nekrologu, jer tolike godine smo delili isti prostor, velike i male događaje koji čine svačiji život... Znao sam da te reči neće biti napisane, i da će ostati neizgovorene... Tražio sam samo čime da zaokupim um...
***
Šta je zapravo ono što čini nas same? Koliko je važna smrt tela koje nosi kroz život nečiju ličnost? Da li je to telo samo ambalaža, prevozno sredstvo za ono što je istinski bitno? Ostaje li nakon smrti tela nešto od ličnosti, duh, lebdeća misao, ideja, čista energija, bilo šta? I šta biva sa tim što ostane, traži li neko drugo prevozno sredstvo da se useli, neku novu ambalažu?
Neki kažu da se naše ćelije od rođenja do smrti izmenjaju toliko puta da praktično nismo iste osobe u bilo koja dva trenutka naših života. Ako nekome transplantacijom usade bubreg druge osobe, postaje li on delom ta osoba?
Ti isti kažu da se jedino ćelije mozga ne obnavljaju, da je samo to autentični deo nas do kraja života... Ne znam šta je istina, ali želim da verujem da postojimo i nakon što nam vozilo otkaže poslušnost, jer smo svojim delima, mislima i idejama ostavili neki trag...
Jedini način da se istinski umre je pad u zaborav.
Sve dok nas se neko seća, živimo.
***
Zato neću tugovati, saputniče moj, neću te zaboraviti dok trajem, znam da je tvoje fizičko bivstvovanje prošlost ali to nije važno jer znam i da si postojao, sećam se toga...
Znam da će onaj koji bude došao na tvoje mesto biti mlađi i jači, ali sećanje na tebe neće izbledeti...
Ostala je još jedna teška odluka...
Da li da ovoga puta uzmem laptop...

Sunday, March 14, 2010

20100314
Vanity Fair

Minijatura s predumišljajem
Scena: prostorija banke
Vreme: radno, nešto kao pauza
Lica: ona, on
Predistorija: Ona je inteligentna, lepa, šarmantna i svesna svega prethodno navedenog. Naviknuta je da se muškarci oko nje lome da bi joj ugodili i ispunili sve njene želje.
On nije inteligentan, lep, šarmantan i svestan je svega prethodno navedenog. Ima nezgodnu osobinu da primećuje stvarnost čak i kad je ista u maskirnoj odeći sa motivom iluzije.

(Lagani fade in i podizanje zavese)
Ona: O, kolega, nisam znala da čitate knjige...
On: Koleginice, da budem otvoren, zapravo ih ne čitam, nosim ih okolo i držim na vidnom mestu samo da bih Vas impresionirao. Jednom su mi rekli da držim knjigu naopako, ali kako sam mogao da znam kad nema nijedne slike a sa slovima se ne snalazim, ima ih mnogo i nisu šarena. Ko će sve to naučiti da raspoznaje...
Ona: Kolega, to se malo šalite sa mnom, zar ne?
On: Smrtno sam ozbiljan. Zapravo sam kupio i naočare. Rekao sam onom što prodaje "dajder mi neke od kojih ću da izgledam pametno, kao da sam načitan" i on mi dao... Nosio sam ih dva sata, umalo da me zgaze na pešačkom, a ušao sam i u pogrešan autobus... Uprkos svemu stigao sam do kuće i našao sve komade nameštaja, uglavnom kolenima i čelom... Glava me je bolela i pre toga, valjda zbog dioptrije, pošto odlično vidim kad đozluke ne nosim, pa sam ih najzad skinuo. I, šta kažete, jesam li ostavio utisak na Vas? Imam li bar dvojku za trud?
Ona: (stisnutih usana napušta scenu)
On: (Zbunjeno prevrće knjigu pitajući se nije li trebalo ipak da uzme onog Kegela, ili kako se već zove...)
(Lagani fade out i spuštanje zavese)

Sunday, January 24, 2010

20100114
Haereticum Veritas

Ovaj balkanski deo mikrokosmosa je izvrsno područje za proučavanje ljudske prirode u onom širokom, multikulturalnom smislu. Upravo u ovom periodu godine najuočljivija je jedna ciklična pojava, koja dokazuje da inat definiše dobar deo našeg ponašanja. Naime, reč je o kalendaru.
Nekoliko činjenica:
Reč kalendar potiče od latinskog kalendae, što označava prvi dan u mesecu, odnosno prvi dan mladog meseca. Naravno, rimski kalendar nije ni prvi ni jedini, nastao je reformom grčkog lunarnog, ali da se ne rasplinemo u mnoštvu, pratiću samo ovu vertikalu, kod nas najbitniju.
Reformu rimskog kalendara 46. godine p.n.e. počeo je Julije Cezar (Gaius Julius Caesar), po čijem imenu je dve godine kasnije ime šestog meseca promenjeno u jul, a dovršio njegov naslednik Avgust (Augustus) po kojem je 8. godine p.n.e. nazvan osmi mesec. Zbog nepreciznosti u proračunu dužine tropske solarne godine julijanski kalendar pravi grešku (kašnjenje) od jednog dana na svakih 128 godina. Dakle, 2101. godine tzv. srpski Božić će biti 8. januara. Ni sve pravoslavne crkve ne koriste julijanski kalendar pa zato koristim odrednicu "srpski".
Sledeću reformu je 1582. sproveo papa Grgur (Pope Gregory XIII) i to je trenutno aktuelni internacionalni civilni kalendar. I taj pravi grešku od jednog dana, ali tek na svakih 3300 godina.
Najprecizniji kalendar koji je vezan za tropsku solarnu godinu je projektovao Milutin Milanković, i greška od jednog dana se javlja na svakih 43000 godina. Nije još usvojen u praksi, a po svim pokazateljima i neće skoro...
E, sad, svačije je pravo da slavi šta hoće i kad mu se sviđa, ali pozivanje na "pravoslavni" kalendar (koji ne priznaju npr. Carigradska, Antiohijska, Aleksandrijska, Rumunska i Bugarska patrijaršija koje su, jelte, pravoslavne) deluje malo neutemeljeno. Grčka crkva još nije načisto oko toga, a Ukrajinska je usvojila oba kalendara.
Pozivanje na "izvorni hrišćanski" je još čudnije ako znamo da je taj kalendar utemeljio klasični paganin, mnogobožac Julije Cezar, pre nego što je hrišćanstvo nastalo.
Zagovornici tradicionalnih vrednosti bi takvom logikom trebalo da zaborave da pišu i čitaju jer smo kao narod mnogo duže bili nepismeni nego pismeni (ako smo to ikad postali).
Ta snažna ksenofobija sigurno ima i neko racionalno objašnjenje, osim inata (koji nije ništa manje stvaran samo zato što je iracionalan).
Poricanje astronomskih činjenica nema nikakve veze ni sa religijom, ni sa politikom, ni sa nacijom, već potiče iz nekog unutrašnjeg malignog ustrojstva, za koje nemam ime.
Jeretičko pominjanje "Srpske Nove godine" je u vreme komunizma imalo neki prizvuk posvećenosti u hermetičke tajne deljene među pravim, tradicionalnim pravoslavcima, kao neki dokaz istrajnosti u teškim vremenima, nalik na početke hrišćanstva u rimskoj imperiji kada su posvećeni bili režimski proganjani. To je mogao da bude i manifest otpora režimu.
Sada se pomodari, skorojevići i snobovi svih boja kite perjem kojem ne znaju ni poreklo, ali su se zato samoproglasili za "patriote" velikog kalibra i niko drugi nije dovoljno pravoveran.
Zato, u ime ekumenizma, srećna Kineska Nova godina.





20100101
Another One

Eto, stiglo je i to depresivno jutro, antiklimaks silovite kampanje koja nam je ničim izazvana još jednom progalopirala kroz živote.
Sredinom svakog decembra počne zahuktavanje u vidu marketinškog prilagođavanja po medijima, na sve strane počnu da niču jelke, irvasi, srmice, šljokice, pahuljice, loše napravljene brade od vate i jambolije i neuverljivi ho-ho-holičari u tradicionalnoj horor boji. Potrošačka groznica počinje da trese i najotpornije, za H1N1 bar postoji vakcina. Agresivni EPP nas uverava da nam baš sve treba, posebno stvari koje nam mesecima ranije nisu bile na šoping listi, ali ako ih ne kupimo do One ponoći, smak sveta će neminovno stići i pre prognoze po majanskom kalendaru.
Šta obući, gde i s kim otići postaju krucijalna pitanja naših života. Veštački izazvano ushićenje i iščekivanje tako bitnog ponoćnog horskog odbrojavanja i nagoveštaj romantike, i poljupci i želje, i sve...
Već nekoliko sati pre One ponoći počinju prva razočaranja, mehurići romantične pene od sapunice sve se teže drže na okupu, postaju sve providniji, otkrivajući običnu realnost kroz svoje sve tanje zidove. Ipak, ne predajemo se tako lako, malo žmurimo, malo se pravimo da ne vidimo, tražimo podršku okruženja za tu iluziju radosti i veselja, i nesebično je vraćamo...
Najzad, stiže taj bitan trenutak.
Interno pljušte poljupci, čestitanja, najlepše želje i sve tako...
Eksterno se događa WWIII, arsenal svih raspoloživih oruđa za pravljenje buke stupa na scenu, eksplozije, pucnjava, pirotehnika neviđenih razmera...
Julijanski kalendar pruža dodatnu mogućnost za reprizu, ali „julijanci“ nisu gadljivi ni na „gregorijance“ i njihove proslave, ili na bilo koji drugi izgovor za uroljavanje.
I...
To bi bilo to. Ona ponoć je došla, prošla i... ništa.
Osim statistike u dežurnim službama policije i medicinskim ustanovama, ništa novo.
Gomile stakla po trgovima, razbijeni izlozi, obijene trafike, ništa novo.
Vakumska praznina u mnogima od nas... baš ništa novo.
Nova godina.
Ništa novo.





20090906
Once upon a Time

Sinoć sam čuo jednu priču o teškom životu, na prvi pogled običnu, a meni sasvim posebnu. Priča je istinita.
Počinje u oblasti Slunj, u Hrvatskoj, gde je pre nekih 90 godina rođena devojčica, slabašna i bolešljiva, u krajnjoj bedi, sirotinja u odnosu na ostalu sirotinju. Sa 3-4 godine se teško razbolela, i pod visokom temperaturom su je odneli do najbližeg lekara. Roditeljima je rečeno da nema šanse da preživi i majka joj je od belog platna, najboljeg što je imala, sašila haljinicu u kojoj će da je sahrane. Već su je ožalili, ali ona je preživela.
Petnaestak godina kasnije ta devojčica dolazi u Srbiju, naterana bedom, da radi kao sluškinja. U kuću njenog gazde navraćao je lokalni moćnik, ugledan u tom kraju ali i boem kojem je kafana bila drugi dom. Ponudio je devojci da se preseli kod njega, i rekao da želi da je oženi. Naivna, pomislila je da joj se osmehnula sreća koju nije osetila nikad ranije. Otišla je da živi kod njega, smatrajući da je to što je on rekao istina, i da je ona praktično već udata. Kada je zatrudnela, on je dobio posao u Sloveniji, nju nije poveo sa sobom već je ostala kod njegove sestre, da ga čeka. Nikad se nije vratio.
Netrpeljivost njegove sestre je vremenom rasla, imala je trudnicu na teretu, a poznavala je brata dovoljno dobro da zna na šta može da računa.
Devojka se porodila i kada je izašla iz bolnice, stajala je dugo na pljusku, očajna, ne znajući gde da krene jer nije imala nikakvo utočište, niti ikoga ko bi joj pomogao.
...
Petnaestak godina kasnije, njena kćer je poželela da upozna oca za koga je samo čula.
Preko njegove sestre je saznala adresu u Sloveniji i krenula vozom da ga upozna, puna strepnje, jer je prvi put putovala, i imala samo petnaest godina, i nije znala ni gde je ta Slovenija, ni šta će je tamo dočekati. Vrata joj je otvorila supruga njenog oca, koja je pokušala da joj priguši očekivanja u vezi sa tim susretom, da bi ublažila razočarenje koje je bilo skoro izvesno. Susret je tako i prošao, površno, kratko, bez njegovih emocija.
Vratila se kući teško razočarana i postiđena, i od poslednjih para koje su ona i majka imale kupila je neku jeftinu ogrlicu sa perlama da bi mogla drugaricama da pokaže da i ona ima tatu koji je voli i koji joj je kupio nešto za uspomenu...

Ta devojka, nekoliko godina kasnije, postala je majka.
Moja.




20090830
Sense & Sensibility

Zamislite mesto siromašno podražajima, gde je skoro mrtva tišina, i skoro potpuni mrak, gde su događaji retki i jedva primetni.
Instrument koji bi beležio događaje takvog sveta morao bi da ima izuzetno osetljive senzore, noćnu optiku, precizne mikrofone, delikatne seizmografe, sve kalibrisano za taj minimalni input.
E, sad taj fini, osetljivi instrument prenesete na jedno sasvim drukčije mesto, recimo u luna-park gde sve blešti, trešti, urla i zavija, trese se i savija, gde je zasićenje svih čula totalno, gde su sve kazaljke skočile u crveno polje. Kako sprečiti preg(o)revanje, prigušiti ulazni šum, spustiti nivo osetljivosti na prihvatljivu meru? Gde su ti regleri i potenciometri, da se elegantnim rešenjem izbegne kolaps sistema? Čupanje utikača iz zida nije baš vrhunac elegancije...
Instrument je jednostavno neprilagođen u takvom svetu, bez svrhe, neupotrebljiv...

A ta košulja sa dugim rukavima, to je Armani?
Doktore, zar ne volite metafore?





20090828
An offer you can't refuse

Kao rečenica iz „Sivog doma“ – Sto godina ništa, a onda sve odjednom...
Dobio sam ponudu za posao. Nije baš da sam nezaposlen, radim trenutno tri posla i rado bih da prva dva menjam za jedan normalan. I, eto, danas stiže ponuda. Koliko je čekam, reklo bi se da tu i nema o čemu da se razmišlja. Prosto prihvatim, odradim potrebne tehnikalije (odjave, prijave i tako to) ali...
Posao je 40 kilometara daleko, smene su vezane jednim noćenjem (druga, hotel, prva, pa sledećeg dana isto), keš malo jači od prvog posla ali slabiji od zbira prvog i drugog, posao u struci ali onoj kojom se nikad nisam bavio van škole (pre četvrt veka) i oveća gomila drugih problema...
Kako odbiti ponudu a da ne ispadneš nezahvalan, razmažen i probirljiv? Elegantan način nisam našao pa rekoh šta rekoh, tako da mi sa te strane ponude više neće stizati.
Valjda neću zateći ni konjsku glavu u krevetu, nije da sam nezamenjiv.
Šanse se ukazuju i prolaze i jedno kajanje sleduje, kao u tamnom vilajetu...





20090825
Thin-skinned

Od početka sve je bilo pogrešno. Stvaranje slike sveta i stava prema realnosti nikako ne treba zasnivati na idealizmu. A šta kad se od rane mladosti primiš na literaturu u kojoj su prijateljstva besmrtna a neprijateljstva smrtna? Kad znaš šta je crno a šta belo, i čini se da je razlika jasna? Kad uveriš sebe da nema previsoke cene za lojalnost, kad si spreman da za drugoga daš ruku, bubreg ili glavu, bez vaganja posledica, bez računice da li se isplati, bez suvišne diskusije, bez reči objašnjenja...
Kako šta? U problemu si, revidiraj stavove, odrasti, nateraj emocije da razumu prepuste kormilo... Shvati da svet ne funkcioniše tako, da egoizam dominira, da su plemenitost, dobrota i altruizam samo reči, da ne možeš da računaš ni na koga bezuslovno, da će te svako razočarati ako mu daš dovoljno vremena, da je unutrašnji svet i sistem vrednosti u koji veruješ gola iluzija, infantilna maštarija u koju se svi zaklinju a živiš je sam...
Sve znaš, pravi si pametnjaković, pa zašto ne primeniš nešto od toga da sebi olakšaš život?
Ybg, to ne znam...





20090823
Waiting for Anything

Nedavno primetim oglas, jedan od onih koji se lepe na prometnim mestima, po govornicama, žardinjerama, saobraćajnim znacima i izlozima. U oglasu neki dečko nudi usluge dostave lekova biciklom i čekanje u redovima.
E, momak, ovde se nećeš 'leba najesti od toga, ovde je čekanje nacionalni sport.
Kako objasniti pojavu da se na dan isplate penzija ispred ulaza u poštu formira grozd od pedesetak čekača/čekalica satima pre otvaranja?
Prvo probaš da nađeš racionalne razloge, npr. penzija je mala, narodu se nagomilali troškovi pa jedva čekaju da dignu to malo crkavice i podmire dažbine. Ali... penzija će biti tolika i u 8, i u 12, i u 16 h, kao i dažbine, a u 16 će tek sporadično da naiđe neko neupućen u misteriju koja je samo čekačima jasna.
Bankomati se zaobilaze u širokom luku (što bi neko trošio dva minuta kad može lepo da čeka četiri sata), prazni termini u toku dana takođe, uprkos zdravstvenom stanju mnogih čekača koji jedva stoje, boluju od svega ali uporno čekaju udarni termin (oko 5 ujutru).
Izgleda da je to neka vrsta druženja, pošto su drugi vidovi socijalne komunikacije smanjeni ili ukinuti, nekakav obred, ritual, kao jutarnja kafica... Kako da se požališ bankomatu...
Jedva čekam da otkrijem tajnu, da postanem jedan od posvećenih.





20090821
Fear of the Air

Promaja. Obična reč. I ekstremno retka pojava. Može se naći samo na jednom mestu u poznatom Univerzumu. Ta egzotična lokacija je Srbija, planeta Zemlja.
Dakle, kako objasniti šta je to...
Evo predloga, ništa goreg od (ne)postojećih: promaja je usmereno kretanje vazduha u zatvorenom prostoru.
E, sad, kako se manifestuje njen uticaj na tipičnog stanovnika one egzotične lokacije. Kao zgodan primer mogu da posluže sredstva javnog prevoza.
Temperatura četrdeset stepeni (i utisak da je dvesta), vlažnost vazduha 150% (ko kaže da je nemoguće), razna isparenja (uglavnom organskog porekla), gusta prašina svetluca...
Osoba A ulazi, merka slobodna mesta, bira ono sa poslednjim zalihama vazduha (ispod krovnog poklopca i između otvorenih prozora) i počinje da uređuje sopstveni habitat.
Iskusnim okom procenjuje odakle najviše duva i počinje sa indoktrinacijom poluuginulih saputnika koji se bore za vazduh...
„Od smrada još niko nije umro, a od promaje bogme jeste“
„Ovo će glavu da mi otkine kako duva, a već sam bolestan“
„Ili ću da se skroz ukočim, ili će da mi se oduzme leva strana“

...i još mnogo toga iz bogatog repertoara narodnih mudrosti...
Onda počinje da zatvara sve redom, ili da nagovara druge da to urade (Deder dete, gurni taj prozor, vidiš da ubi ovde). Uspostavivši za svoj opstanak neophodne uslove, zadovoljno se smešta i posle dva minuta izlazi iz autobusa jer putuje jednu stanicu.
Hermetički zatvorena putujuća grobnica nastavlja dalje...





20090817
Adrenaline Junkie

Letimičnim pretrčavanjem preko mogućih tema shvatio sam da bi ovo lako mogao da postane lični šalter za žalbe & kukanje, prošireno i dopunjeno izdanje. Zato se okrećem
onome što se ne događa tako često, dobrim stvarima...
Juče sam opet vozio sam, naravno bajk i naravno što dalje od ljudi. Obično prvo ide onaj pomalo dosadni deo dok se izađe iz naselja, zatim onaj naporniji gde se satima pentranjem uz planinu postiže nadmorska visina uz nešto dahtanja i znojenja, i dosezanje prevoja, ključne tačke od koje počinje prava stvar. Provera zaštitne opreme, pritezanje kaišića, mentalna priprema, dubok uzdah i... idemo...
U početku umereno i pažljivo, privikavajući se na ubrzanje, klizavost podloge, tandaranje po kamenjaru i izbegavanje litice. Onda se nešto menja u glavi i sigurnost počinje da gubi na značaju, topi se oprez i raste ushićenje, ubrzava se puls, pluća su mi puna vazduha a dišem sasvim plitko... Sve žešće, na granici izvodljivosti, odlažući kočenje za koji sekund dalje od onoga što kaže zdrav razum, vozeći samom ivicom puta dok kamenje pršti pod točkovima a okolno rastinje šiba po meni, leteći kroz potoke koji presecaju put, i dižući oblake prašine na suvim delovima, osećam da sam ponovo živ...
To ne mogu da prepričam, ne mogu da snimim, ni da prenesem nekome ko nije probao, a možda tako i treba da bude... Imam još nekoliko kostiju koje nisam lomio prethodnih godina (decenija), i nije da baš želim da to promenim, ali taj osećaj ispunjenosti pri kraju vožnje vredi više od svake koščice...





20090816
But why, for blog sake?

Zašto bi iko postao bloger? Šta je to tako važno da bi moralo da se saopšti svetu, bez čega bi taj isti svet ostao uskraćen?
Zapravo ništa, i u tome je sva tajna.
Za pisanje bloga ne moram da budem talentovan, niko ne očekuje da pišem kao Dostojevski, niko neće biti prosvetljen, nema otkrovenja... Nema obavezne forme, uvoda, razrade, zaključka, nema zadatih rokova za pisanje, obaveze da sve bude istina, nema propisane teme i konačno, ako smo racionalni – možda nema ni svrhe.
Heh, biće da nismo racionalni, ili bar ja nisam.
Dakle, slede crtice, beleške o svakodnevici (ali ne svakog dana), razmišljanja, poneko pitanje i nijedan odgovor, i malo imaginacije, začina radi...
Komadići vremena.