20110122

Postoje osobe koje na neki poseban način označe čitava poglavlja naših života...

Ponekad su te osobe kao međaši - stoje na nekoj granici – liniji između detinjstva i odraslosti, zdravlja i bolesti, tame i svetlosti...

Nekad nisu ni na kakvoj granici, stoje sami u sredini neke naše pustinje, u periodu u kojem nam se nisu dešavale bitne stvari, kada nije bilo tačke u koju bismo se zagledali, zvezde koje bismo pratili... Nigde ničega osim njih, uporišta u praznini...

Često ne dobijemo priliku da takvima ukažemo dužno poštovanje, duboku zahvalnost i svu naklonost koju imamo za njih. Nekad ne umemo, nekad ne stignemo, razlozi su uvek manje bitni...

Nekad te izuzetne osobe i ne znaju kakvu ulogu imaju, misleći da su neprimećene, ili primećene iz drugih razloga... Često ne čine ništa u nameri da spasu naš svet a to ipak uspevaju svojim prisustvom, ili čak i bez njega...

Nekad naši nespretni pokušaji da im saopštimo koliko su važni ne budu protumačeni kako smo hteli...

Nekad je sve pogrešno, svaki put postane stranputica, svaki izbor vodi u propast... postane prekasno za objašnjenja, premalo vremena za jednu reč...

Danas je najbolji dan da se preduhitri neizvesnost sutrašnjice. Nema boljeg trenutka da izrazim zahvalnost osobi koja je bez predumišljaja postala moja heroina. Kada ovo pročita, prepoznaće se.