20100624
Ancient Melody

Opet je prisutna u mojoj glavi, greje mi misli, prožima biće...
Iznova ponavlja svoju opčinjavajuću temu, uzdiže se i ponire kroz nabore mog plitkog sna...
Nazirem je krajičkom uma, pokušavam da je sagledam ali se izmiče, uvek za tren brža...
Zamasi njenih prozirnih krila hlade me iznutra, kao što su jednom davno slapovi onog potoka hladili moja umorna stopala...
Dugo je već tu, dodatna dimenzija moje stvarnosti, uvek različita, uvek ista... Penje se od nagoveštaja šapata do nepodnošljivog urlika, varirajući jednu temu, lajtmotiv koji me svuda prati, kojeg ja svuda pratim... Nekad do onih mesta na koja se drukčije ne može stići.

Drevna je, pramajka svakog zvuka, jednostavnija od tačke, nezapisiva, čak i kada bih se usudio da pokušam...
Sva muzika koju je čovek stvorio tek je bledi odjek tog moćnog napeva koji mi oblikuje vijuge, ostavlja jedinstveni pečat čija hipnotička šara postaje lavirint u kojem sam zatočen...

Kao dete sam mislio da je svi čuju. Saznanje da nije tako me je zaprepastilo. Šta to onda druge ljude vodi i usmerava, zar postoji išta izvan nje...
Uspavljuje me, budi me, boji moje snove, stvara moju stvarnost...
Jedino je utočište za koje znam, svetilište, put do svakog odredišta i odredište samo...
Ona je tvrđava čiji me zidovi brane od sveta, poslednji štit pred morem sekira...
Svojatam je a znam da nije moja, a opet, čija je u svetu gluvih...
Hoće li je biti i kad je niko više ne bude čuo, hoću li je sačuvati ako glasno budem pevao, i za koga...
Nekad svojim mukom jedva nadmašuje tišinu, menja se kroz potmulo brujanje, previre, talasa, jača u svakom novom krugu teme, dižući se sve više, dok najzad orkanskom snagom ne odnese i poslednju misao na bilo šta drugo, čineći ceo svet svojim posedom, i ostavljajući me da klečim sa glavom među rukama, kao da mi je ta silina oduvala meso sa kostiju...
Nekad ume da mi šapuće nežno, bliska i topla, kao ljubavnica koju oduvek čekam, koja mi čita misli, i pruža utehu... Posvećuje mi svaki svoj atom, imam je i ima me, obavija me svojom svilenom hladnoćom dok me greje... Miriše na bezvremenost, na snove kojih se više nikad neću setiti...
Čujem je opet, i znam da će me jednom i ispratiti, jer jednom me je dočekala... Poneću je tada, ne znam kako, ali bez nje ni nepostojanje neće imati smisao, jer jedini smisao koji postoji je u njoj samoj, ovde i tamo, zauvek...
Opet je čujem...