20100322
Mors quid est?

Nema načina da se iko pripremi da dočeka smrt nekoga dragog, koliko god da je to očekivano i izvesno zbog godina, ili bolesti ili...
Uvek će uslediti šok, uprkos mentalnoj pripremi, uprkos mnogo puta ponovljenoj priči o tome da sve ima kraj, da je to prirodno, da i posle toga život teče dalje, da se svet neće zaustaviti...
***
Po njegovom ponašanju se dalo naslutiti da nešto nije u redu, da u poslednje vreme sve više toga ozbiljno nije u redu... Nekad bi zastao kao da ne zna gde će, i tek bi se iznenada setio, obično uz pomoć drugih. Izdavalo ga je pamćenje, sporost i starost su išle ruku pod ruku, gasio se onaj dah živosti koji je u mlađim danima bio prisutan...
Uvek je bio ćudljiv, hirovit... Umeo je da se tvrdoglavi oko banalnih stvari, beznačajnih sitnica, ali i da iznenadi time što velikodušno učini više od očekivanja...
U svakom slučaju konačni odlazak me je bacio u neko čudno stanje praznine, ne baš tuge, ne baš očaja... samo praznine. Pokušavao sam da nađem reči koje bi dostojno pristajale nekrologu, jer tolike godine smo delili isti prostor, velike i male događaje koji čine svačiji život... Znao sam da te reči neće biti napisane, i da će ostati neizgovorene... Tražio sam samo čime da zaokupim um...
***
Šta je zapravo ono što čini nas same? Koliko je važna smrt tela koje nosi kroz život nečiju ličnost? Da li je to telo samo ambalaža, prevozno sredstvo za ono što je istinski bitno? Ostaje li nakon smrti tela nešto od ličnosti, duh, lebdeća misao, ideja, čista energija, bilo šta? I šta biva sa tim što ostane, traži li neko drugo prevozno sredstvo da se useli, neku novu ambalažu?
Neki kažu da se naše ćelije od rođenja do smrti izmenjaju toliko puta da praktično nismo iste osobe u bilo koja dva trenutka naših života. Ako nekome transplantacijom usade bubreg druge osobe, postaje li on delom ta osoba?
Ti isti kažu da se jedino ćelije mozga ne obnavljaju, da je samo to autentični deo nas do kraja života... Ne znam šta je istina, ali želim da verujem da postojimo i nakon što nam vozilo otkaže poslušnost, jer smo svojim delima, mislima i idejama ostavili neki trag...
Jedini način da se istinski umre je pad u zaborav.
Sve dok nas se neko seća, živimo.
***
Zato neću tugovati, saputniče moj, neću te zaboraviti dok trajem, znam da je tvoje fizičko bivstvovanje prošlost ali to nije važno jer znam i da si postojao, sećam se toga...
Znam da će onaj koji bude došao na tvoje mesto biti mlađi i jači, ali sećanje na tebe neće izbledeti...
Ostala je još jedna teška odluka...
Da li da ovoga puta uzmem laptop...